Jednom kada je mrav ponovo otišao na dalek put, veverica je
sedela kraj prozora i mislila na njega.

Iznenada zadrhta i pomisli: da li mrav stvarno postoji?
Sela je za sto i položila glavu u šake.

A možda sam ja izmislila mrava.. pomisli. Spopale su je crne
misli i uplašila se da od tuge više nikada neće moći da se pomeri s
mesta. No, u zadnji čas je poskočila, izašla napolje, spustila se niz
bukvu i otrčala u šumu.

Ubrzo je srela cvrčka.
- Cvrčku - reče gotovo bez daha - da li si ikad čuo za mrava?
Cvrčak se zaustavio i na licu mu se pojavio izraz duboke zamišljenosti.
- Mrav.. - mrmljao je - da li sam čuo za mrava.. Kako ono reče?
- Mrav - ponovi veverica. - Mrav.
- Mrav - ponavljao je cvrčak i pri tom se zamislio. - Mrav. Mrav..
A onda odmahnu glavom.
- Ne - reče. - Još nikad nisam čuo za mrava.
- O - uzdahnu veverica. - Onda sam ga možda izmislila.
- O da? - upita cvrčak radoznalo. Bio je lud za izmišljanjem.

Ali veverica je brzo otišla dalje da bi to isto pitala kukca,
lastavicu, slona i vrapca. Ali, niko nije čuo za mrava.
- Ne - rekoše. Mrav.. Ne. Nažalost. Čuli su za desmana,
konopljarku, gnua, mošusno goveče i narvala, ali nikad nisu čuli za mrava.

Kasno popdne veverica je otišla kući. Stopala kao da su joj bila
od blata i jedva je mogla da se uzvere uz bukvu. Sva potištena sedela je
pred vratima kuće dok su joj poslednji zraci sunca klizili niz obraze.

Dakle izmislila sam ga.. mislila je. Dakle, izmislila sam i
njegove pipke i njegove prste na nogama, i to da je za njega med najlepše
što postoji.. I to da mi nedostaje, i to sam dakle izmislila..

Tako zamišljena, u mislima je videla kako taj koga je izmislila
korača i kako ona zajedno s njim sedi na obali reke i kako su prebacili
jedno drugom ruku preko ramena. Nešto potom, čula je čak kako joj on
nešto govori i kako joj objašnjava nešto vrlo zamršeno što ona uopšte ne
shvata.

Tako je potonula u san, tu pred svojim vratima, jedne tople letnje
večeri.

Negde daleko, u pustinji, mrav je brisao kapi znoja sa čela
trčeći najbrže što može, na putu ka šumi, ka veverici. Samo da me nije
zaboravila, mislio je i trčao još brže. - Evo me, dolazim! - vikao je.
- Veverice