2 je popodne, glava nikad teza, rame ukoceno i neobican miris i graja dopiru izvana. U satoru je nesnosno vruce i samo nagovestava jos jedan divan dan u Dunavu. Pokusavam da ustanem i da sto pre pronadjem nesto hladno da popijem, i nemam bas srece, sve sto je ostalo jeste par praznih limenki i po koja flasa, tek da onaj bol u ledjima ucini intezivnijim. Ali ne predajem se tako lako, ustajem i vidim gomilu ljudi poput mene, tek po neko u normalnom stanju. Smeh... Miris pastete ... Neartikulisani zvukovi. Odlazim da nadjem vodu i pokusavam da se setim kako je to koristiti noge, da te iste noge koje sam juce ceo dan koristio, valjdao po prasini, izlagao gazenju i po nekom zalutalom mlazu. Uspevam i upucujem se u nepoznatom pravcu... Smeh... Miris pastete... Voda!!! Ko vecera pivo doruckuje vodu reci ce stari, a ja sam bas dobro vecerao, te je i dorucak morao biti odgovarajuci. Sada je vec druga prica, kao nov sam, po nesto i razumem oko sebe. Upucujem se ka satoru i odlucujem se pridruziti nekoj veseloj grupi sa kojima sam juce pricao, a iskreno pojma nemam kako se zovu. Rekoh vec, malo jaca vecera. Sedam, pokusavam da razmenim po koju rec, ne uspeva, oslanjam se na laktove i dizem pogled ka nebu... Plavo, belo, sloboda, miris prirode, beskraj, ljubav... Razmisljanja prekida bol u ramenu, eh te flase, podizem se polako pozdravljam sa drugarima i krenem ka Dunavu.

 Sedam na obalu obasut raznoraznim zvucima i smehom. Ovde se pasteta ne oseca toliko. Obala je u mom zivotu imala jako vaznu ulogu. Ne ova, ovo mi je prvi put da sam tu, vec nesto malo nizvodno u Kladovu. Sedeo sam na obali, bas tu dosta puta i razmisljao o zivotu. A zivot uvek nosi neke probleme, pogotovu kada se nalazite na prekretici kao sto je to odlazak od kuce u neko drugo mesto, neku stranu sredinu.  I bas na toj obali razmisljao sam kako je zivot reka, kao protice iz dana u dan u nekom nepoznatom pravcu, ka vecnom smiraju. Nekada hladna, nekada topla, nekada brza, nekada spora, nekada bistra a mnogo cesce mutna. Na kraju uvek ista, mirna i slana... Da bas poput zivota. Ali opet, ma koliko sedeo na obali iste reke ova reka nije bila isto sto i 100km nize. Ova reka je bila ziva, svuda oko reke i u njoj bili su ljudi, svuda se cula graja, smeh i jutarnji jauci uzrokovani, opet spomenutim limenkama. 

I, legoh na obalu i opet se zagledah u nebo i duboko udahnuh suv i prasnjav vazduh...  Dan je poceo, ko zna, mozda je to jedan od onih kad prestanete spavati sami u satoru, jer ovo je ipak festival ljubavi, na meni je samo da se prepustim ritmu...

 ps. autor nikad nije bio na EXIT festivalu. Napomimnjemo da imena koriscena u prozno delu autora ovog teksta nisu stvarna  i predstavljaju predmet fikcije, bez science, jer kao sto vidite nema vanzemaljaca, o tome u drugom delu, panta rei vs pobednik duela alien vs predator.