Nemam kuci net vec dve nedelje. Sta ces, raspad u firmi, pa je plata kasnila malko vise nego obicno. Barem ga u kancelariji ima u izobilju, pa i nisam osecao (preveliku) potrebu da se po ko zna koj put grebem od keve. Naravno, cim su nas dragi nam poslodavci obradovali januarskom platom (utorak), uplatim ja taj mesecni iznos za dve nedelje interneta i otrcim kuci da instaliram i modem na svom lepom, stabilnom, sveze instaliranom sistemu. Kazem mesecni iznos za dve nedelje, jer moj doskorasnji internet provider ima gotivnu foru da iskljucuje internet cim se zakasni sa uplatom, a racuna da se uplata odnosi na period do uvek istog dana u mesecu (u mom slucaju 25.), tako da im se placa i period u kome je bio iskljucen.

Instaliram ja tako modem misleci da sad samo treba da se zavalim i cekam da puste signal, al ona slatka trougona ikonica u sistem tray-u odbija da promeni svoju intenzivno crvenu boju sa dosta volumena. Reinstall, reset, itd. al’ ona je uporno crvena. Sva sreca pa imam 24h dnevno na raspolaganju strucnu i ljubaznu korisnicku podrsku. “Dobar dan. - Dobar dan. - Ja sam taj i taj sa tog i tog (broja)… - Vas prikljucak je demontiran.” Auuuu Mile… Malko sam vam ja glup za te stvari, pa i ne znam bas tacno sta to znaci, ali kontam da sigurno nije dobro... Ok, platio sam, dajte sad taj net! Ne, ne, demontiran je… Ljubazno on meni objasni kako tog nekog prikljucka koji meni treba vise nema, a da bi ga ponovo bilo moram da potpisem novi ugovor i cekam najmanje dve nedelje, a realno i daleko vise od toga, jer to i tako, jelte, ne zavisi od njih nego od Telekoma. Rece kako su zvali oni da pitaju hocu li ja i dalje budem njihov korisnik (valjda je po njima to sto sam korisnik neprekidno vec godinu ipo dana znak da vise necu), ali na fiksni se niko nije javljao, a mobilni koji im je brat ostavio vise nije u funkciji. E jbg, nista ondaK, lepo ja vama vas modem, vi meni moje pare, pa da se rastanemo kao ljudi. Nema problema, organizovasmo mi tu razmenu za subotu, posto radnim danima ne mogu zbog posla…

Srecom (ili ne), ispostavi se u cetvrtak da mozda necu morati da cekam subotu. Kroz uobicajenu hrpu dosadnih papira probio se poziv moje sesre Ivane: “Zvao je potpukovnik taj i taj i zamolio da mu se sto pre javis na broj…” U jbt, vec sam pomislio da su potpuno zaboravili na mene. “Dobar dan. Dobar dan…” Bese to je veseli, kulturni, ljubazni, pa cak i duhoviti cikica, koji mi je samo drugarski preneo da sutradan odem u Komandu Vojnog Odseka Beograd 1 i obratim se pukovniku tom i tom i pravnici toj i toj. Sjajno, taman da zavrsim sa time, pa da prodam modem po ceni mesecne pretplate…

Pri dnu te Raske ulice, malo dalje od VMA, je neka kasarna. Priupitah vojaka na recepciji za instrukcije, a on me uputi u barake na vrhu ulice. Stvarno barake. Super, posto i radim u baraci, osecacu se kao kod kuce. Samo da nije svih tih grbova, ljudi u maskirnim uniformima, reklama za Vojnu Akademiju… “Dobar dan. – Dobar dan. – Treba mi pukovnik taj i taj i pravnica ta ta. – Oni su na sastanku, moracete da sacekate.” Tjah, a potpukovnik rece bas u ovo vreme da dodjem. Sta da se radi, bar ima jako zanimljivih postera za razgledanje. Upade mi u oko jedan na kome pise “Skola za prave junake”, a na slici je grupa kornjaca koje su se uplaseno sakrile pod svoj oklop, a samo jedna veselo viri iz svog, nasmejana i uzdignute glave. Iz njenog viri i neka cev. A, pa to je tenk, sad mi je jasno. Prelep dan, da izadjem ja bolje ispred…

Nakon svega 45 minuta cekanja, posla me mladi vojak u ucionicu gde je doticni pukovnik presedavo sastankom koji se upravo zavrsio. O ho ho, poluprazna (ili mozda polupuna ) plasticna dvolitra, sa tekucinom dobro poznatog mirisa, jarko zute boje, i dva vojaka koji pricaju o organizovalju nekog velikog zdranja u toj istoj prostoriji. Kontam da je ovaj na celu stola najveci glavonja i bas taj koj mi treba. “Dobar dan. - Dobar dan. – Ja sam taj i taj, zvao me taj i taj i rekao da dodjem kod tog i tog i te i te, zbog toga i toga. – Sedi. A zbog cega ti odlazes vojsku? - … - Hoces ti rakije? – Necu, hvala…” Ispricasmo se tako lepo pukovnik i ja. Objasni mi on kako mu se cini da je vec “pozitivno resio moj slucaj”, ali nam treba ta pravnica, koja ima i moj predmet. Wow, pa ja sam citav predmet u nasoj armiji. Ponosan sam… Rece, nakon sto sam mu odgovorio koliko imam godina, da cu morati da idem u martu sledece godine, nema vise odlaganja… “E, ajde dodji za pola sata. Idi doruckuj”, shvati on valjda u jednom trenutku da ne moze sada da se bavi mojim slucajem. E jbg, kud bas upadoh na sastanak i pripremu velike gozbe… Setnja, pljeka, pa nazad u baraku. Sada je drug pukovnik u kancelariji, ali ima unutra gomilu ljudi… Pravnica malko prica nepovezano. Poce jednu recenicu sa “treba ti”, ali valjda je shvatila da je tesko izgovoriti ostatak, pa i ona rece da sacekam i poce da se pogubljeno vrzma po tim kancelarijama, resavajuci ko zna koje slucajeve. Onda u jednom trenutku ponovo rece sacekaj i udje u pukovnikovu kancelariju. Brzo iz nje i izadje i nasmejano mi rece kako mogu da idem. Sve reseno, vojska odlozena, ali moracu da idem u martu sledece godine. Doda i da me je pukovnik pozdravio i izvunuo se, ali ima puno posla. Lepo od njega. Dovidjenja prijatno, odo ja da prodam modem…

I tako… Nemam net, nemam vojsku (barem godinu dana), platu vec skoro pa nemam, ali imam u novcaniku kartu za Liebing-a i Dekay-a, a i nisam danas bio na poslu. Da, moze se reci da sam zadovoljan.