„Što to znači?“ Ne znači ništa, jer ni misterija ne znači ništa, ona je nespoznatljiva“.
                                                                                  René Magritte

-Udri me jako i do zore.Ti car i čedo moje!

Bio sam polupan i teturao se, sam i sjeban.Bilo je to ono veče , kad je najbolje koristiti prečice, tranzitne puteve, ići se strane,umiriti se, kriti se po žbunju, ono veče, kad je bolje nestati. Ovo je vrijeme pred božić.Sve sija, ulice, pokloni u rukama uzuđenih potrošača,kupuju maske pred novu godinu, bacite stare,neke svjetlije sad dolaze, da se cakli sve,vi,vaša auta,bicikla,crnci,mrtvo more, čak i turci,čak, pa država sija jebiga. cijela zemlja se ukrašava, a šta će prljavi narod. Ne svi. Ja i nekolicna.Valjda ima drugih. Bacamo se po lokvama, valjamo se u lišće jesenje, kamuflaža burazeru - pokrij se i čekaj da prođe.

Uvukao sam se u kaput i nisam disao. Da ne uzimam dragocjeni kiseonik lijepim ljudima. Meni ne treba. Pričao sam sam sa sobom, što u zadnje vrijeme često radim.Čak i hodam nepravilno, ne pratim liniju, propisanu, gegam se lijevo - desno, nekako pogrbljen u kaputu. Nije to kaput. To je neka vrsta bunde, spolja brušena koža, iznutra krzno. Toplo, ali staro. Ofucao i preveliko. Ružno.Jebiga. Zima je , a ja koristim prečice.

Njena peta se prva čula. Udarci od pločnik. Tap, tap,tap,tap,tap. Prečice su obično prazne. Narkomani,pijanice, gubitnici i rupe.Tap,tap,tap,tap.Onda se ukazala štikla.Crna, skupa,cipela. Pa članak, tanak i skup. Ova noga nije za kaldrme. Crne štrample , ne kurvanjske, nikako te vrste,crne za banke ili skupih kredita.Činovničke štrample. Kad ti banka uzima dušu,a tebi se diže. Ludilo. Napaljeno obezglavljivanje.Suknja, iznad koljena, crna. Kaput crn, rukavice crne. Bilo bi to previše tame, da ne bljesnu njeno lice bijelo i plavetnilo u kosi. Ko pjesmica. Ko jebena pjesma. Ovakva žena, ne viđa se često. Bar ne na stranputicama. Zato i žuri. Ide nekome, meni sigurno ne.Neko je čeka. Taj laf, caruje njenom pičkom. Ili njena pička caruje njegovim mozgom. Ko će ga znati?

-HEJ! Mače, pričekaj malo. Da te pitam nešto.

Ne odgovara ništa,prekršta ruke preko grudi i pojača tempo.

-Polako, mače, čemu žurba. Samo da te pitam, mislim da se znamo od ranije - oslobađam majmuna i ubrzavam korak. Nijedna nije pobjegla. Do sad!

-Gospodine, pustite me na miru! Zvaću nekoga.

Da nije kaputa, možda bi prošao. Da nije mene, možda bi ona prošla.Zamke , ljepotice, nisu te učili u školi? Koga bi to ona zvala, muriju, dečka, taticu? Svi oni žele da je vide, kako puši nekom strancu. Reci da ne bi?

-Zvala bi nekoga? Ne boj se mače, ja sam ti dovoljan. Kad završim s tobom, ima da pijučeš na slamu.Božić je, božić je, pucaju prangije... Odi vamo, droljice mala.

Uhvatio sam je. Zar je neko sumnjao. Sve se one stignu, al' baš sve.Većina ih i ne bježi. A zašto bi? Ova je skuplja.Previše za tebe Markane. previše. Tvoj rang je daleko dole, crno ispod noktiju, škembe čorba i neoprane čarape. Ovo je Markane, jača liga, sto maraka, stari lafe. Sto maraka.

-Idiote,pusti mi ruku.Jebaću ti majku tvoju ,ako me samo pipneš.Seljačinooooo.

Dokaz da je elegancija samo vježba.Da se naučiti.Šminka.Kao i čarape, kao i bluza, kao i napućene usne. Psovanje i pljuvanje. Zar te tako majka učila.Da li je majka bolja od ružičastih tangica? Rode se bebe, slatke male bebe. Sve iste. Odrastaju u različitosti. Obojene, šarene, različite djevojčice. Pa kasnije opet. Sve iste.Samo zle. Zle bebe.Radoznali pogledi svake kurve, isto traže. Malo kurca i sigurnosti. Prekrsti oan tako,isfoliranim pokretom, noge, navuče suknju visoko, i radoznali pogledi. Loži te. Kao daje se.Ti se izokreneš izmišljajući priče,bubaš neku poeziju, dogodovštine, uveličavaš svoje uspjehe, ako ih imaš, ali naći ćeš već neki,pa makar i medalja iz brzog hodanja. Preznojavaš se,znoj i cuga, mač i svila, bori se mladi lav, za lavicu, a ona, frkće, mjauče, kasnije možda i vrišti.Vrišti svakome. Svaka ista. Tebi je drugačija.Jedina, valjda. Vrištaće i meni, druže, dok je čekaš da se vrati sa posla.

-Neću ti ništa,baš ništa. Da te jebem? Ne pada mi na pamet.Ne ispunjavam ja vaše želje. Nisam ja taj. Onaj peder kod kuće što te čeka, nek te on jebe, meni ćeš pišati u usta!

-Molim!

-Pišati dušo, da. Sve što tražim jeste malo tvog urina, da me isprska, neću ti čak ni pičke jesti.

Gleda me. Ne razumije, zašto nije jebana.Buni se kao. Feminizam se sjebao. Da objesite još jednog jadnika? Neće ići! Ovaj je malo pametniji, malo jači.Zašto da ne? Digla je suknju, probušila rupicu na činovničkim štramplama, otkrila pičku i popišala se . -U usta? Da druže, u moja usta. Ja sam heroj. Kralj.Vitez bez papuča. Veličaj me defektaš, jer gutao sam za tebe.

Nastavio sam prečicom.Kaput me je grijao.Topal.Ona glavnom ulicom.Vrela.Kad je došla pred vrata njihovog stana, zastala je malo.Na tren.Da se popravi. Da se spremi. Dan podeljen na uloge.Zamalo da zaboravi koja je sad. Ah, da! Njegova ljubimica. Suknja preko koljena.Zakopčano dugme košulje. 

Zdravo dragi. Zdravo draga. Dušo, kako je bilo na poslu? Dobro, dušo, baš dobro...